— Ponosimo se njima! To je, sigurno, naša najbolja i najdarovitija reprezentativna garnitura, koja se svakim danom sve više dokazuje ne samo na sportskim borilištima, već i van njih.
Govoreći o svakom članu državnog tima pojedinačno: kakav je u privatnom životu, na radnom mestu, u školi ili na fakultetu, posebno su istakli Branislava Pokrajca, člana pančevačkog Dinama, koji je baš tih dana odbranio diplomski rad na Visokoj školi za fizičku kulturu u Beogradu — s desetkom!
— Naši sportisti često kukaju da ne
mogu uporedo da budu dobri đaci i studenti i da postižu vrhunske
rezultate — reči su Vlade Štencla. - To nije tačno, sve se može
kad se hoće. Uostalom, to je, evo, dokazao i »Kraja«. Mada je
poslednjih godina igrao, tako reći non-stop, za svoj klub i
reprezentaciju, često putovao i svakodnevno trenirao, ipak je u 24.
godini postao profesor.
* Kako ste to uspeli — pitamo momka
o kojem je reč, koga svi hvale i kuju u zvezde.
— Pa, nema tu nikakvih tajni —
odgovara Pokrajac. — Imao sam svoj plan rada od koga nikad nisam
odstupao, koji mi je omogućavao da stignem i na trening i da učim,
da često putujem, a ipak na vreme da dajem ispite, pa i da izađem na
sastanak s devojkom, da odem u bioskop, da posedim s drugarima...
Branislav Pokrajac, rođen u Beogradu
pre 25 godina (27. januara 1947), odmalena je, kao i većina
njegovih vršnjaka voleo sport, sa uspehom je igrao fudbal i odbojku,
bavio se atletikom, vežbao na spravama, ali ni tada, kao ni kasnije,
nije zaboravljao — školu.
— Otac Stevan, nekad i sam aktivan
fudbaler — seća se »Kraja«, kako ga popularno zovu, svojih
dečačkih dana — želeo je da mu i prvi sin jednog dana krene
istim stopama, dok mi je majka, Angelina, govorila: »Mani se, sine,
jurnjave za loptom i lati se knjige«. Oca sam razočarao, ali ne i
majku. Fudbal me nije mnogo privlačio, dok sam u školi bio među
boljim učenicima, odličan i vrlo dobar.
Ipak, lepuškasti dečak »Kraja«,
kojim su druge majke korile svoje sinove: »Zašto se ne ugledaš na
onog Stevinog sina«, ako nije voleo fudbal to ne znači da nije bio
već tada prava sportska zvezda. Sa nepunih 12 godina već je postao
pionirski prvak Jugoslavije u partizanskom višeboju, sa 17 godina
100 metara je trčao za 11 sekundi, a udalj skakao preko 6 metara, dok
se školska reprezentacija, u bilo kom sportu, nije mogla ni da zamisli bez — Branislava Pokrajca.
— Ljubav prema sportu najviše je doprinela da se opredelim za zvanje profesora fizičke kulture — kaže Pokrajac. - Istina, to se
majci nije sviđalo, ona je više volela da joj sin, koji je bio među
boljim đacima u osnovnoj školi i gimnaziji, izabere »bolji«
fakultet, recimo medicinski ili tehnički, ali se na kraju ipak
složila sa mojim izborom, tim pre što sam u sportu već postao,
kako se ono kaže — neko i nešto.
Rukometnu karijeru je počeo u
gimnazijskoj ekipi, gde su ga zapazili »lovci na talente« i
odveli u Crvenu zvezdu, u koju je brzo uskočio, a da pre toga nije
video nijednu ligašku utakmicu!
Danas, posle sedam godina rukometnog
staža u velikim klubovima (iz Crvene zvezde je pre dve sezone prešao
u pančevački Dinamo), Branislav Pokrajac ima nekoliko stotina
klupskih utakmica i 98 igara u dresu s državnim grbom.
Opet se vraćamo knjizi i fakultetu
koji je završio u roku, s prosečnom ocenom preko 9 i odbranjenim
diplomskim radom — s čistom desetkom. Pitamo ga: niste nam
objtasnili kako ste uspevali da uskladite sport i knjigu?
— Kada sam vam govorio o mom planu rada zaboravio sam da vam odam, možda, i jednu malu tajnu. Učio sam, pripremao sam se za sve ispite uz pomoć magnetofona. A, evo, kako sam to radio. Uzmem knjigu, jednom je pročitam, podvučem sve ono što je najvažnije, snimim na magnetofon i zatim deset dana, po jednom dnevno, slušam »predavanja!« Zar se nisam dobro snašao? Jer, recite mi koji je taj student koji bi u 10 dana 10 puta pročitao jednu knjigu!
— Koliko ste dnevno učili?
— Obično 6 do 7 sati. Ako sam imao
trening ujutro, ustajao sam u 6 časova, čim ga završim vraćao sam
se kući, uzimao knjigu u ruke, negde izmedu 9 i 10 časova, učio do
5 po podne, da bi zatim imao slobodno vreme, sve do 23,30 časova,
kada sam obično išao na spavanje. Kada sam trenirao uveče, tada sam
ustajao oko 8 časova, s tom razlikom što sam imao manje vremena za
izlazak s devojkom, za odlazak u bioskop, ili na sastanak s drugarima.
— Sada, kada imate diplomu profesora
fizičkog vaspitanja, sigurno ćete u neku školu?
— Peta beogradska gimnazija već me je
»kaparisala«, ali može vrlo lako da se desi da ostanem i dalje na
fakultetu, samo od sada kao asistent. Ipak, najvažnije je da sam
diplomirao i da ću sada moći daleko više pažnje da posvetim
pripremama, s obzirom da za nekoliko meseci počinje Olimpijada, a na
kojoj mi želimo jednu od medalja, čak možda i zlatnu!
Napisao: Toša Marković (Tempo, 1972.)
OI 1972: Kako je u Minhenu osvojeno 5 medalja
OI 1972: Kako je bilo u domu Mate Parlova
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
