Jedne večeri stajala sam za šankom jednog džez kluba... Englezi koji su svirali slučajno su me čuli kako nešto pevušim i bukvalno su me izgurali na pozornicu. Svirali su pesmu koju mnogo volim i koju sam otpevala. Posle toga prišao mi je gospodin sa podsetnicom i upitao ko sam. Kada sam mu rekla da sam turista rekao je: "Ne, vi ste pevačica"
Rođena sam šezdesetih godina u Beogradu, na mestu gde
je veliki park pored crkve Svetog Save u Nebojšinoj ulici br. 9.
Kuća mog pradede je bila sva u divljim ružama. Sećam se da smo
svakog proleća trčali da vidimo da li nam je procvetao durđevak
koji je kasnije postao moje omiljeno cveće. Kada sam se rodila, mama
je imala 20, a tata 21 godinu. Tata je uveliko bio "zaražen"
džez muzikom koja se svirala na igrankama po Kalemegdanu, u
Mažestiku, Metropolu.
Sticajem okolnosti, kada sam imala samo tri
meseca krenuli smo na put dug preko hiljadu kilometara. Tatin prvi
ugovor posle mog rođenja bio je u Kopenhagenu, u Danskoj.
Tako sam provela rano detinjstvo
putujući s roditeljima od grada do grada jer je tata svirao po
američkim vojnim bazama u Evropi. On je, inače, tenor saksofonista,
i svirao je flautu.
Prvi događaj koji pamtim jeste izlet sa tatinim
kolegama muzičarima i njihovim porodicama. Vozili smo se brodićem
po Severnom moru. Kasnije smo se stalno vraćali na to Severno more jer
je tata govorio da se tamo najbolje plaćaju muzičari a da se
najmanje svira!
Još kao mala, sedeći na zadnjem sedištu
folksvagena, umela sam da postavim čuveno pitanje: da li imamo
dovoljno para za benzin!
Imala sam pravo džez detinjstvo. I dan
danas spavam kao top jer sam u najranijem detinjstvu bila primorana
da spavam dok u sobi do moje tata vežba skale na saksofonu.
Romantične žene
Uz tatu slušala sam dobru muziku i
vrlo brzo počela da sviram klavir, i sav džeparac počela da trošim
na ploče. Slušala sam i crne i bele muzičare, sama počela da
razvijam muzički ukus. Za razliku od drugih devojčica koje su
kupovale sebi lak za nokte ili haljinu, ja sam mamu maltretirala po
prodavnicama ploča.
Uz ploče kupovala sam i note.
Do sedme godine
vreme sam provodila u inostranstvu, s tim što bismo leti dolazili u
Beograd, sve dok nije trebalo da pođem u prvi razred. Mama je želela
da ovde krenem u školu i uz suze prihvatila sam da se donekle
odvojim od njih.
Vaspitana sam u porodici punoj romantičnih žena. Moja nana je bila jedinica, a njen otac,
predratni srpski trgovac i kafedžija, držao je poznatu kafanu "Kod
devet kočijaša". U kući mog oca postoji diploma kralja Milana
dodeljena toj kafani u koju su dolazili pesnici, ministri...
Moja
nana je sačuvala knjigu utisaka u koju su se upisivali pesnici Milan
Rakić, Dučić, i gde je pisalo kako je moj pradeda pravio pasulj,
gibanice, pite...
Kada sam krenula u prvi razred bila sam prilično neprilagođeno dete. Išla sam u školu Sveti Sava.
Deca su prema meni bila čudna, jer sam i ja njima bila čudna, pa je
taj prvi razred bio pun vriske i plača.
Nisam više putovala s tatom, ali sam kao mala sama putovala avionom za vreme raspusta, mama me
isprati s onim kartončićem, a tata dočeka.
Posle osnovne škole upisala sam se u muzičku iz koje sam se sama prebacila u
Četrnaestu gimnaziju. Tu muzičku školu shvatala sam kao zamenu za neku ozbiljniju školu, tu su bili
ljudi mnogo stariji od mene što mi se nije dopadalo.
Onda sam
nastavila paralelno u obe škole.
Tih osamdesetih u Beogradu su se svi
mlađi ljudi iz srednje škole bavili nekim drugim stvarima. Neko se
"palio" na muziku, neko na film, neko na sport, neko je
išao u Dadov da glumi...
U to vreme, moja prijateljica Marina
Švabić, koja je bila na odseku za klavir, pozvala me da pevam u
njenom bendu. Jedva me je nagovorila da dođem na probu u vreme kad
se bend spremao za neko takmičenje.
Bila sam mnogo stidljiva ali sam
pristala da otpevam neku stvar Stivija Vondera. Grupa se zvala
Tarkus i na pomenutom takmičenju je pobedila. Kao nagradu dobili smo
pravo da snimimo nešto u studiju Radio Beograda.
Kada smo ušli u studio bend se
razbežao.
Tada sam srela Sašu Habića koga sam znala iz muzičke
škole, a koji je sakupio malo starije muzičare i snimili smo nešto
što je posle dve godine izašlo kao moj prvi singl. To je taj čuveni
"Mustafa".
Posle dve godine na Trgu republike sreo me je Saša Habić i iz unutrašnjeg džepa one jakne koje su zvali vijetnamka izvadio singlicu i rekao:
"Evo, izašla ti je ploča".
Bila sam u drugom razredu srednje škole. Bila sam u šoku. Međutim,
Saša je u to vreme imao prvi privatni studio u Beogradu. Na mojoj
ploči se našao "Mustafa" i na drugoj strani divna pesma
"Na planeti uzdaha".
U roku od nedelju dana ceo Beograd je
pevao karakterističnu frazu iz pesme, ali niko nije znao ko stoji
iza toga, jer ja uporno nisam htela da se slikam!
Zima u sandalama
U to vreme izgledala sam potpuno drugačije od ostalih devojaka.
Imala sam dugu crvenu kosu, nana mi je stavljala kanu,
nosila sam debelu kiku i uvek na početku ili na kraju kike nosila
sam neko cveće.
Išla sam u školu u zlatnim sandalama.
U doba kada
nije bilo solarijuma ja sam iz Londona donela preparat koji kada
namažeš izgledaš preplanulo.
Takva sam usred zime u sandalama i
pink soknicama, isfenirana otišla u TV reviju, odakle je stigao
poziv za slikanje.
Tada je nastao moj nadimak Bebi Dol.
Tako su me zvali Šaper i Krle iz Idola, a ja nisam htela da društvo iz škole pomisli da
želim da se pravim važna, misleći da niko nikada neće saznati ko
to peva.
Na kraju te godine u časopisu Džuboks moj singl je bio proglašen za ploču godine.
Sledeće godine u
proleće sam pored Lepe Brene predstavljala TV Beograd na takmičenju za Pesmu Evrovlzije. Išla sam u treći razred gimnazije.
Pesmu "Rudi", koja
je nekoliko godina ranije snimljena u pomenutom privatnom studiju,
dala sam gospodinu Radoslavu Graiću, tati mog današnjeg urednika
Vlade Graića.
Njemu se dopala pesma i tako smo Lepa Brena i ja
otišle u Novi Sad da predstavljamo Beograd.
Ona je tada bila
jugoslovenska atrakcija, imala je pesmu Kornelija Kovača a ja sam
bila kao neki pokušaj Televizije Beograd da njihov predstavnik bude
drugačiji.
Bez treme otpevala sam pesmu.
Te godine je pobedio
Danijel sa čuvenom "Džuli". Dok je trajalo glasanje za
mene više nije bilo mesta među izvođačima.
Lepa Brena me je
stavila u krilo i zajedno smo pratile glasanje iz prvog reda!
Bila
sam četvrta, ali je sledećeg jutra osvanuo tekst u "Politici"
gde su Arsen Dedić i Nikica Kalođera rekli da
sam otkrovenje!
Zahvaljujući svim tim pohvalama,
pesma "Rudi" odštampana je na prvom maksi singlu u Jugoslaviji. Za to
sam dobila 4,5 platinastih ploča. Publika mi je pomogla da "izguram"
tu svoju muziku koja je bila drugačija.
Posle pesme "Rudi"
i Jugovizije '84. objavila sam prvi album "Ruže i krv",
međutim diskografska kuća je kasnila devet meseci.
U međuvremenu
pozvao me je Zdravko Čolić da mu budem gošća na jednoj mamutskoj
turneji od tri meseca, kada smo svakog dana imali duple koncerte!
Obišli smo sve od Đevđelije do Triglava. Pevala sam prateće
vokale i imala svoj mali šou na polovini njegovog programa.
I posle
te turneje moja ploča još nije izašla, pa sam
demonstrativno rešila da odem na mesec, dva u Egipat. Moj pradeda, pa
i moja nana živeli su u Egiptu i stalno sam slušala te priče o
piramidama, kamilama, plavom nebu... Tamo imam čak i rođake kojima
sam mogla da se javim u slučaju nevolje.
Ali, nevolja ne da nije
bilo, nego sam se ja tamo od prvog dana osetila kao kod kuće i dva
meseca su mi vrlo brzo prošla.
Egipatska pevačica
Jedne večeri stajala sam za
šankom jednog džez kluba...
Englezi koji su svirali slučajno su
me čuli kako nešto pevušim i bukvalno su me izgurali na pozornicu.
Svirali su pesmu koju mnogo volim i koju sam otpevala.
Posle toga prišao mi je gospodin sa podsetnicom i upitao ko sam.
Kada sam mu rekla da sam turista rekao je:
"Ne, vi ste pevačica".
Tražio mi je propagandni materijal, ostavio mi podsetnicu na kojoj je pisala preporuka za najboljeg agenta za Bliski istok, za Italijana koji se zove Điđi Kopo, koji je kasnije postao moj agent!
U početku sam produžavala boravak za po nedelju dana, a onda sam se jednog dana javila agentu i saznala da mi je podsetnicu dao čovek koji je u tom delu sveta velika zvezda, baš kao što je Bob Marli na Jamajci ili Zdravko Čolić kod nas!
Agent me odvede u Šeraton na audiciju, otpevam jednu i po pesmu, prekinu me i pitaju kada mogu da počnem da radim.
Pošto je minimalni
ugovor mogao da se potpiše na tri i po meseca, potpisala sam.
Meni
se tek posle još tri meseca sve to dopalo, pa obnovim ugovor na šest, pa još na šest meseci i tako ostanem četiri godine u Egiptu!
Ostavila sam taj lagodan i ležeran
život da se kasnije u životu ne bih kajala.
Vratila sam se na svoj
put na kom sam se uvek bavila samo muzikom. I u Londonu i u Parizu radila sam kao skupa studijska pevačica.
Zato svaki put kada sam
odlazila iz Jugoslavije odlazila sam zato što ovde nisam mogla da se
bavim muzikom!
Za vreme mog boravka u Egiptu izašao je album "Ruže
i krv".
Izdavačka kuća je bila ljuta na mene jer nisam bila tu
da ga promovišem, ja sam bila ljuta na njih.
Vratila sam se u zimu
'87, na prvom sledećem Mesamu dobila sam pet nagrada za pesmu "Kad
sreća odlazi".
Posle godinu dana opet pesma za Jugoviziju.
Te
godine u Sarajevu, Beograd smo predstavljale Zorana Pavić i ja.
Pevala sam "Brazil" koji smo zajedno napravili moj drug
Zoran Vračević i ja.
Imali smo pravu stvar, dens pesmu, a dens je u
svetu postajao trend.
Pre toga deset godina Beograd nije mogao da
pobedi, Zagrepčani su uvek bili ispred nas.
Osvojila sam prvo mesto, ali
pobeda je došla u nesrećno vreme. Pesma "Brazil" bila je
megahit i u mnogim evropskim zemljama, gostovala sam po skoro svim
televizijskim stanicama u svim evropskim gradovima, bez obzira što
sam bila poslednja na Pesmi Evrovizije.
Tamo sam upoznala Žan Pol Gotjea koji je bio
stilista francuske pevačice.
A pošto mi je Brazil na spisku
zemalja za obilazak pored Indije, napisala sam pesmu o Brazilu koja se
u engleskoj verziji zove "Control".
Propalo venčanje
Posle te Evrovizije dobila sam dva agenta, za Italiju i za drugi deo Evrope. Jedno vreme sam živela u Parizu, imala sam ugovor na dve godine da tamo tražim muzičare za ploču, birajući pesme gde su mi svi troškovi plaćeni.
Izdržala sam godinu i po dana i u trenutku kada su se prekinule
telefonske veze sa Beogradom rešila da se vratim kući.
Odbila sam
agenta, koji je hteo da me venča formalno, kako bih rešila sve
administrativne probleme. Ali, ja zaista nisam tako zamišljala svoje
venčanje.
Vratila sam se u Beograd gde je sve izgledalo "normalno"
i tako sve do čuvenog 5. oktobra.
U tom kao normalnom vremenu krajem
'97. objavila sam lepu ploču "Ritam srca", koja na omotu
ima plavo nebo i crveno srce. Bila je to moja poruka publici da nam
jedino ostaje da verujemo u dobro.
Već se te ’98. muzika ovde
degenerisala i mene je bilo sramota da bilo šta snimam.
Uslovi su se
stekli tek prošle jeseni, posle toliko i dobrih i loših trenutaka,
u ovom histeričnom poslu.
Endi Vorhol je jednom pametno rekao da
nema boljeg iskustva od lošeg iskustva.
Srećna sam što sam
vaspitana u pravoslavnom duhu. Pamtim nanina šaputanja, uvek mi je
govorila da i kad mi neko učini nešto loše ja treba da budem
dobra. To je veličina čoveka, da se izdigne iznad prolaznog.
Imam
svoju kucu, imam nekoga koga volim, volim da crtam, imam svoje
prijatelje.
U životu sam zahvaljujući svom talentu imala priliku da
se nađem na najneverovatnijim mestima, da upoznam i vrlo poznate i
vrlo obične ljude, nemam strah od budućnosti i imam muziku koja mi
je kao drugi život.
Moj život jeste lepršav ali sam ja u njemu,
vredna, poštujem druge i smatram da je životni uspeh ono koliko
uspeš da upoznaš sebe i da ostaneš hrabar i iskren!
Zabeležila: Jasmina Antonijević, obrada: Yugopapir (Huper, rubrika "Life story", septembar 2002.)
Podržite Yugopapir na društvenim mrežama :-)
